Хасанагиница
< Hasanaginica
| + category:new pages, |
Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.
У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.
Što se bijeli u gori zelenoj?
Al su snijezi, al su labudovi?
Da su snijezi, već bi okopnuli
labudovi već bi poletjeli.
Nit su snijezi, nit su labudovi
nego šator age Hasan age.
On boluje u ranama ljutim.
Oblazi ga mater i sestrica
a ljubovca od stida ne mogla.
Kad li mu je ranam bolje bilo
on poruča vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru bijelomu.
ni u dvoru, ni u rodu momu!"
Kad kaduna riječi razumjela
još je jadna u toj misli stala
jeka stade konja oko dvora;
i pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kule niz pendžere.
Za njom trču dvije ćeri djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša
nije ovo babo Hasan-aga
već daidža Pintorović-beže!"
I vrati se Hasan-aginica
ter se vješa bratu oko vrata.
"Da, moj brate, velike sramote
gdi me šalje od petero dice!"
Beže muči, ne govori ništa
već se maša u džepe svione
i vadi njoj knjigu oprošćenja
da uzimlje potpuno vjenčanje
da gre s njime majci uzatrage.
Kad kaduna knjigu proučila
dva je sina u čelo ljubila
a dvije ćere u rumena lica
a s malahnim u bešici sinkom
odijelit se nikako ne mogla
već je bratac za ruke uzeo
i jedva je s sinkom rastavio
ter je meća k sebi na konjica
s njome grede dvoru bijelome.
U rodu je malo vrijeme stala
malo vrijeme ni nedjelju dana
dobra kada i od roda dobra
dobru kadu prose sa svih strana
a najveće imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj, tako te ne želila, braco
nemoj mene davat za nikoga
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje!"
Ali beže ne hajaše ništa
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da njoj piše listak bijele knjige
da je šalje imotskom kadiji:
"Djevojka te lijepo pozdravljaše
a u knjizi lijepo te moljaše
kad pokupiš gospodu svatove
dug potkljuvac nosi na djevojku
kada bude agi mimo dvora
nek ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji bijela knjiga dođe
gospodu je svate pokupio
svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati došli do djevojke
i zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora
dvije je ćerce s pendžera gledahu
a dva sina prid nju ishođahu
tere svojoj majci govorahu:
"Vrati nam se, mila majko naša
da mi tebi užinati damo!"
Kad to čula Hasanaginica
starješini svatov govorila:
"Bogom brate, svatov starješina
ustavi mi konje uza dvora
da darujem sirotice moje."
Ustaviše konje uza dvora.
svoju dicu lijepo darovala:
svakom sinku nože pozlaćene
svakoj ćeri čohu do poljane
a malome u bešici sinku
njemu šalje uboške haljine.
A to gleda junak Hasan ago
ter dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje
kad se neće smilovati na vas
majka vaša, srca arđaskoga!"
Kad to čula Hasanaginica
bijelim licem u zemlju udrila,
uput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć sirota.
Fortisov zapis
Scto ſe bjeli u gorje zelenoj?
Al-ſu ſnjezi, al-ſu Labutove?
Da-ſu ſnjezi, vech bi okopnuli;
Labutove vech-bi poletjeli. (a)
Ni-ſu ſnjezi, nit-ſu Labutove;
Nego ſciator Aghie Asan-Aghe.
On bolu-je u ranami gliutimi.
Oblazi ga mater,i ſeſtriza;
A Gliubovza od ſtida ne mogla.
Kad li-mu-je ranam' boglie bilo,
Ter poruça vjernoi Gliubi ſvojoj:
Ne çekaj-me u dvoru bjelomu,
Ni u dvoru, ni u rodu momu.
Kad Kaduna rjeci razumjela,
Jose-je jadna u toj misli ſtala.
Jeka ſtade kogna oko dvora:
I pobjexe Asan-aghiniza
Da vrât lomi kule niz penxere.
Za njom terçu dve chiere djevoike:
Vrati-nam-ſe, mila majko nascia;
Ni-je ovo babo Asan-Ago
Vech daixa Pintorovich Bexe.
I vratise Asan Aghiniza,
Ter se vjescia bratu oko vrata.
Da! moj brate, velike sramote!
Gdi-me saglie od petero dize!
Bexe muçi; ne govori nista.
Vech-se mascia u xepe svione,
I vadi-gnoj kgnigu oproschienja,
Da uzimglie podpunno viençanje,
Da gre s' gnime majci u zatraghe.
Kad Kaduna Kgnigu prouçila,
Dva-je sina u celo gliubila,
A due chiere u rumena liza:
A s' malahnim u belicje sinkom
Odjeliti (c) nikako ne mogla.
Vech-je brataz za ruke uzeo,
I jedva-je sinkom raztavio:
Ter-je mechie K'sebi na Kogniza,
S' gnome grede u dvoru bjelomu.
U rodu-je malo vrjeme stala,
Male vrjeme, ne nedjegliu dana,
Dobra Kado, i od roda dobta,
Dobru Kadu prose sa svi strana;
Da majvechie Imoski Kadia. (d)
Kaduna-se bratu svomu moli:
Aj, tako te ne xelila, bratzo! (e)
Ne moi mene davat za nikoga,
Da ne puza jadno serze moje
Gledajuchi sirotize svoje.
Ali Bexe ne hajasce nista,
Vech-gnu daje Imoskomu Kadii.
Josc Kaduna bratu-se mogliasce,
Da gnoj pisce listak bjele Knighe,
Da-je saglie Imoskomu Kadii.
»Djevoika te Ijepo pozdravgliasce,
»A u Kgnizi ljepo te mogliasce,
»Kad pokupisc Gospodu Svatove
»Dugh podkliuvaz nosi na djevojku;
»Kada bude Aghi mimo dvora,
»Neg-ne vidi sirotize svoje.«
Kad Kadii bjela Kgnjiga doge
Gospodu-je Svate pokupio.
Svate kuppi grede po djevotku.
Dobro Svati dosli do djevoike,'
I zdravo-se povratili s' gnome.
A kad bili Aghi mimo dvora,
Dve-je chierze s' penxere gledaju,
A dva sina prid-gnu izhogiaju,
Tere svojoi majçi govoriaju.
Vrati-nam-se, mila majko nascia,
Da mi tebe uxinati damo. (f)
Kad to çula Asan-Aghiniza,
Stariscini Svatov govorila:
Bogom, brate Svatov Stariscina,
Ustavimi Kogne uza dvora,
Da darujem sirotize moje.
Ustavise Kogne uza dvora.
Svoju dizu ljepo darovala.
Svakom' sinku nozve pozlachene,
Svakoj chieri çohu da pogliane;
A malomu u bescje sinku
Gnemu saglie uboske hagline.
A to gleda Junak Asan-Ago;
Ter dozivglie do dva sina svoja:
Hodte amo, sirotize moje,
Kad-se nechie milovati na vas
Majko vascia, serza argiaskoga.
Kad to çula Asan Aghiniza,
Bjelim liçem u zemgliu udarila;
U put-se-je s' duscjom raztavila
Od xalosti gledajuch sirota.
Prilagodba suvremenoj ijekavici
Što se bijeli u gori zelenoj?
Al su snijezi, al su labutove?
Da su snijezi, već bi okopnuli
labutove već bi poletjeli.
Nisu snijezi, nit su labutove
nego šator age Asan-age.
On boluje u ranami ljut'mi.
Oblazi ga mater i sestrica
a ljubovca od stida ne mogla.
Kad li mu je ranam bolje bilo
on poruča vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru bijelomu.
ni u dvoru, ni u rodu momu!"
Kad kaduna riječi razumjela
još je jadna u toj misli stála
jeka stade konja oko dvora;
i pobježe Asan-aginica
da vrat lomi kule niz pendžere.
Za njom trču dvije ćeri djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša
nije ovo babo Asan-ago
već daidža Pintorović-beže!"
I vrati se Asan-aginica
ter se vješa bratu oko vrata.
"Da, moj brate, velike sramote
gdi me šalje od petero dice!"
Beže muči, ne govori ništa
već se maša u džepe svione
i vadi njoj knjigu oprošćenja
da uzimlje potpuno vjenčanje
da gre s njime majci uzatrage.
Kad kaduna knjigu proučila
dva je sina u čelo ljubila
a dvije ćere u rumena lica
a s malahnim u bešici sinkom
odijelit se nikako ne mogla
već je bratac za ruke uzeo
i jedva je s sinkom rastavio
ter je meća k sebi na konjica
s njome grede dvoru bijelome.
U rodu je malo vrijeme stala
malo vrijeme ni nedjelju dana
dobra kada i od roda dobra
dobru kadu prose sa svih strana
a najveće imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj, tako te ne želila, braco
nemoj mene davat za nikoga
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje!"
Ali beže ne hajaše ništa
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da njoj piše listak bijele knjige
da je šalje imotskom kadiji:
"Djevojka te lijepo pozdravljaše
a u knjizi lijepo te moljaše
kad pokupiš gospodu svatove
dug potkljuvac nosi na djevojku
kada bude agi mimo dvora
nek ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji bijela knjiga dođe
gospodu je svate pokupio
svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati došli do djevojke
i zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora
dvije je ćerce s pendžera gledahu
a dva sina prid nju ishođahu
tere svojoj majci govorahu:
"Vrati nam se, mila majko naša
da mi tebi užinati damo!"
Kad to čula Asan-aginica
starješini svatov govorila:
"Bogom brate, svatov starješina
ustavi mi konje uza dvora
da darujem sirotice moje."
Ustaviše konje uza dvora.
svoju dicu lijepo darovala:
svakom sinku nože pozlaćene
svakoj ćeri čohu do poljane
a malome u bešici sinku
njemu šalje uboške haljine.
A to gleda junak Asan-ago
ter dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje
kad se neće smilovati na vas
majka vaša, srca arđaskoga!"
Kad to čula Asan-aginica
bijelim licem u zemlju udrila,
uput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć sirotâ.
[edit]